Kad god balkanski političari diskutuju budući status Kosova, oni upozoravaju na mogući ″domino efekat˝. Jedno od mesta koje se cesto pominje kao ranjivo u tom kontkekstu, odnosno gde postoji potencijal za izbijanja nemira je srpski Sandžak, etnički mešoviti region sa Muslimanskom (slovenskog porekla) većinom. Sandžak se nalazi u "sendviču" izmedju Kosova, Crne Gore i Bosne. Ekonomija Sandžaka je nerazvijena i daleko siromašnija nego drugi delovi Srbije, delom zato što je bio "močvara" Otomanske imperije sve do 1912. godine, a delom namernim nemarom srpskih vlasti izmedju svetskih ratova i za vreme Miloševića. Beograd treba da se suprotstavi praksi diskriminacije i pokaže i Srbima i Bošnjacima da ima osećaj za njihove brige i probleme da bi se sačuvao postojeći mir. Ali, problemi Sandžaka su pretežno i problemi koji se javljaju u ostalim delovima Srbije i zahtevaju rešenja na nivou republike.

Pod Miloševićevim režimom zvanični državni teror prema Bošnjacima sprovodjen je kroz etnička čišćenja čitavih sela, kidnapovanja, ubistva, hapšenja, prebijanja i otpuštanja sa posla. Ovakva postupanja dovela su do povećanja tenzija u Sandžaku, a post-Miloševićevske vlade su se takvim nasledjem ili bavile površno, ili ga ingorisale. Zbog takve istorije skorašnjeg ponašanja srpskih vlasti, mnogi Bošnjaci se boje za svoju egzistenciju, pa tako čak i manji problemi mogu da dobiju etničku dimenziju.

Ipak, posle pada Miloševića više makar i nesigutnih i delimičnih koraka je preduzeto da se Muslimani integrišu sa glavnim tokovima srpske političke scene i da se oni tretiraju kao ravnopravni gradjani. Napredak je spor - možda će biti potrebna da ode cela jedna generacija dok Srbija ne promeni odnos ka svojim manjinama - ali je proces otpočeo. Dok Srbija uči kako da tretira svoje Muslimane bez diskriminacije, Bošnjaci sa svoje strane moraju da se potrude da zaštite prava Srba tamo gde su u većini i gde imaju političku moć.

Atmosfera u Sandžaku je napeta, ali mirna. Nema indikacija da postoje naoružane grupe ili paravojne formacije medju Bošnjacima, niti ima ekstremističkih političkih elemenata koji su sposobni ili imaju želju da mobilišu široke mase za svoje ciljeve. Medju vodećim bošnjačkim političkim partijama ne postoji želja da se izazovu medjuetnički sukobi. Većina Bošnjaka nema želju da traže nezavisnost od Srbije, niti da se pripoje Bosni i Hercegovini.

Pod uslovom da srpska vlada u Beogradu bude mudra, dobro procenjuje situaciju kada se bavi problematikom ovog regiona i zauzda nacionalističke snage koje mogu da izazovu neprilike, potencijal za etničke sukobe u Sandžaku je relativno nizak i nema razloga da se povećava, čak i u slučaju da Kosovo postane nezavisno. Ali ipak, čini se da je sadašnja vlada gluva za probleme ovog regiona i nastavlja kako otovorenu tako i suptilnu diskriminaciju većinskog bošnjačkog stanovništva.

Postoji odredjeni broj faktora na obe strane koje destabilizuju Sandžak kroz svoje delovanje. U njih spadaju ekstremni pojedinci unutar Srpske pravoslavne crkve, islamskog pokreta Vehabija, policije, državne bezbednosti (BIA) i vojne bezbednosti, nacionalistički elementi u Srpskoj radikalnoj stranci (SRS), Demokratskoj stranci Srbije (DSS) i bošnjačkoj Stranci demokratske akcije (SDA). Svi oni imaju interes da se etničke tenzije održavaju na visokom nivou.

Srpska pravoslavna crkva krenula je u agresivnu kampanju kojom treba da se podvuče-ojača srpsko prisustvo u regionu. Istovremeno Bošnjaci pokušavaju da ojačaju osećaj sopstvenog nacionalnog identiteta: islam i lingvistička pitanja igraju važnu ulogu u njihovom nacionalnom budjenju. Bošnjačko nacionalno veće preduzima neke korake koji mogu da proizvedu etnički aparthejd i udalje Srbe. Sa bošnjačke strane postoje malobrojni, ali potencijalno opasni radikalni vehabistički elementi, a ima indicija da pojedini Bošnjaci počinju da se ponašaju diskriminatorno u odnosu na srpsku manjinu.

Sandžak pati od značajnog ekononomskog pada i hroničnog gubitka stanovništva. Takodje ima i probleme koji su endemski za celu Srbiju: organizovani kriminal, korupcija, nefunkcionalne državne strukture, nekompetentnost administracije. Neki od ovih problema bi se mogli rešiti kada bi Srbija preduzela korake da okonča diskriminatornu praksu i ubedi svoje manjine da imaju svoje mesto u državi. Mogi drugi problemi će nestati kada Beograd zaista odluči da reformiše pravosudje, policiju i ekonomiju, i da se država decentralizuje. Ali Sandžak može i treba da ostane miran pod uslovom da i Srbi i Bošnjaci zadrže pod kontrolom nacionalističke elemente u svojim redovima i u dobroj veri se potrude da pronalaze tačke spajanja i zajedništva.

Beograd/Brisel, 8. april 2005.